Nakon uspeha iz 80-tih godina proslog veka u eksperimentisanju sa raketama "S-68" i "VS-31" koje su postigle izvanredne stabilnosti u letu i fantasticne performanse leta koje su izuzetno lepe za oko, kao i izuzetnog rezultata rakete velikog potiska ( 3000 N - "CIRI 36") koja je prikazaana na eksperimentalnoj smotri 1988 godine u Kalinoviku a kao trup je koristila kartonsku cev od tepiha koja je izdrzala ogromnu silu potiska, inercije, aerodinamickog otpora, dinamicki udar i ostale ekstremne parametre odnosno,

Nakon sto je 1994 godine ostvaren konacan uspeh u postizanju ziroskopske stabilnosti modelarske rakete "SLUT" ( koja nije koristila stabilizatore ), 

18 avgusta 2006 godine uspesno je lansirana prva raketa ( "SWR 0.5L" ) u Srbiji pogonjena na obicnu vodu.

Trup rakete "SWR 0.5L" je polietilenska boca schwepsa od 0.5L okrenuta naopako tako da je grlic flase koji za sve boce standardno iznosi oko 21.5mm zapravo sada mlaznik rakete.
Vrh rakete se takodje dobija isecanjem konusnog dela druge istovetne flase kome se odstrani grlic i kao takav se fiksira na dno gore pomenute flase koja je okrenuta naopacke ( tako da je to dno fakticki gornje dance reaktivne pogonske grupe).
Preostali otvor na vrhu nastao odsecanjem grlica konusnog dela flase popunjen je i kasnije obradjen pur penom. 
Stabilizatori su izradjeni od balze, a kompletna sema rakete prikazana je u prilozenom AutoCAD crtezu.
To je to. Sama raketa nema nista vise od elemenata koji su njen sastavni deo osim klizaca za lansirnu rampu koji se izradjuje npr. od slamcice ili plasticnog tipla u duzini od oko 1 -2 cm i lepi se u gornjoj zoni trupa.
Ipak, da bi mogla da leti, a da to ne bude bacanje iz ruke potrebno joj je pogonsko punjenje i lansirni uredjaj. U nasem slucaju pogonsko punjenje je tacno 150 gr. ( 150mL) vode. Obicne najobicnije vode !
Lansirni uredjaj se sastoji od malog kompresora na 12V koji se pogoni strujom automobilskog akumulatora. zavrsni kraj kompresorskog creva je ugojen na precnik od oko 22mm uz pomoc medicinskog flastera u rolni kako bi se na taj nacin dobio cep koji zatvara mlaznik i izlece pri pritisku od oko 4 bara. Ovakav cep je posluzio svrsi, ali ipak treba naci bolje resenje koje ce omoguciti vise lansiranja bez potrebnih intervencija na ponovnom namotavanju flastera.
Raketa se okrene naopacke i napuni vodom, crevo kompresora ( cep) se utakne u mlaznik rakete u dubiniu od oko 2-2.5cm, kompresor se aktivira ( treba mu oko 6-7 sekundi dok cep ne izleti pod pritiskom), tek tada se raketa okrece u pravilan polozaj i brzo se navuce navuce na rampu od celicne zice precnika d=4mm. Sustina je da se tek po startovanju kompresora raketa okrene u polozaj za lansiranje. U suprotnom voda ce se iz rakete sjuriti u kompresor. Ovo moze da se izbegne ako pri vrhu creva ugradimo nepovratni ventil. Medjutim tada treba povecati zapreminu vode u raketi za onoliko koliko iznosi zapremina creva do nepovratnog ventila. 
Nakon 7 sekundi pritisak vazduha u raketi kojom potiskuje vodu (vazduh bezi iznad povrsine vode) dostize vrednost dovoljnu da ova izbije cep kompresorskog creva i pocne velikom brzinom pod pritiskom vazduha da struji kroz oslobodjeni poprecni presek mlaznika, stvarajuci silu potiska na startu od oko 120-180 N.
Plafon leta ovakve rakete je oko 30-35m.
Iz bezbednosnih razloga ne preporucuje se rad na pritiscima vecim od 6 bara pogotovu sto to nece dovesti do znacajnijeg povecanja dometa.